-„Bi­je­lim dru­mom očaj­no pro­bo­den
dru­mu­jem, ski­tač bez li­je­ka.
Idem kud me oči vo­de.
U san, u pje­smu, u ri­ječ, u čo­vje­ka.
Jed­nom ću ta­ko, i u smrt da odem,
pa, ako slu­čaj­no, umrem, ne­ka.”

Vi­to Ni­ko­lić

Sve­to Ma­ri­no­vić je, iz­gle­da, već znao pri­je svih.
A mi, pri­sut­ni tom po­sljed­njem raz­go­vo­ru, ni­je­smo vje­ro­va­li u nje­gov na­go­vje­štaj, kad je, ci­ti­rao ri­je­či Hor­he Sam­pru­na: „Ja sam čo­vjek i pi­sac ko­ji je ži­vio ži­vot, za­to mi ne­će bi­ti žao da umrem.”
Ta­ko je oti­šao u san.
Sve­to ni­je umro.
To bi za raz­ba­ru­še­nu lič­nost ka­kva je on, bio su­vi­še pro­za­i­čan za­vr­še­tak.
Ne­ko, mno­go vi­spre­ni­ji od pot­pi­sni­ka ovih re­do­va, re­kao je da čo­vjek po­sta­je ono što je­ste tek ka­da umre.
Jed­no­stav­no re­če­no, ta­kvi ne umi­ru. Sa­mo po­sta­ju ono što su od­u­vi­jek bi­li, ali što se, baš zbog nji­ho­vog ne­na­me­tlji­vog pri­su­stva, ni­je za­pa­ža­lo.
Ne, bar u onoj mje­ri ko­ja se do­seg­ne kad oni odu od nas.
Sve­to Ma­ri­no­vić je za­u­vi­jek ostao sa na­ma.
Sa­mo je za­tvo­rio vra­ta za so­bom.
A onaj vi­spre­ni, sa po­čet­ka pri­če, još je re­kao da kad se za­tvo­re sva dru­ga vra­ta i kad se za­tvo­re vra­ta ži­vo­ta, ži­vot se ne pre­ki­da.
Sla­ba je utje­ha što u ovom sve­pro­la­ze­ćem ži­vo­tu ipak po­sto­je ne­ke stva­ri ko­je ne pro­la­ze.
Ko­je se ne mo­gu za­bo­ra­vi­ti.
Sje­ća­nje na Sve­ta Ma­ri­no­vi­ća u tom re­do­sle­du za­u­zi­ma ne­do­sti­žno mje­sto.
Uvi­jek će bi­ti pri­su­tan nje­gov ozbilj­ni, če­sto mr­gud­ni, iz­raz li­ca iza ko­ga se kri­la ne­vje­ro­vat­no sup­til­na pri­ro­da ko­ju je lju­bo­mor­no, naj­vi­še na svo­ju šte­tu, skri­vao od dru­gih, do­zvo­lja­va­ju­ći sa­mo oni­ma u či­ju po­u­zda­nost je bio pot­pu­no uvje­ren da, po­ne­kad, za­vi­re u nju.
U taj krug smo spa­da­li i mi pot­pi­sni­ci ovih re­da­ka.
Zbog to­ga će­mo se, za svag­da, sma­tra­ti ve­o­ma po­ča­stvo­va­nim.
Sve­to Ma­ri­no­vić je bio, uz pri­sut­nu te­šku di­le­mu u če­mu je bo­lji, od­no­sno uspje­šni­ji: pi­sac, advo­kat, dok­tor prav­nih na­u­ka, no­vi­nar... in­te­lek­tu­a­lac ka­kav se ri­jet­ko ra­đa.
Ali, za nas je on sve to bio i mno­go vi­še od to­ga: jed­no­stav­ni čo­vjek pri­la­go­dljiv svim lju­di­ma i svim si­tu­a­ci­ja­ma. Sr­da­čan, otvo­re­nog po­gle­da u ko­me ni­kad ni­je bi­lo skri­ve­nih mi­sli ili na­mje­ra. Cje­lo­kup­na nje­go­va lič­nost la­ko se svo­di­la na jed­no­stav­nu de­fi­ni­ci­ju - Gri­ljo!
Ko­li­ko je Gri­ljo bio ne­do­sti­žan u in­te­lek­tu­al­noj sfe­ri, ve­o­ma ra­zno­vr­snih dje­lat­no­sti, to­li­ko je, i još vi­še, bio pri­stu­pa­čan u svom ne­pro­mjen­lji­vom od­no­su iskre­no­sti pre­ma oni­ma ko­je je, vo­đen vi­so­kim mo­ral­nim kri­te­ri­ju­mi­ma, sma­trao vri­jed­nim svog pri­ja­telj­stva i bes­kraj­ne oda­no­sti.
U to nas je uvje­ra­vao sva­kom pri­li­kom.
Gri­ljo nas je da­ri­vao tom oda­no­šću mno­go vi­še ne­go što smo za­slu­ži­va­li.
Tim vi­še nam ovo ra­sta­ja­nje s njim te­že pa­da.
Sve te­že.
Prâ­vi ži­vot je, ka­ko re­če Ar­tur Rem­bo, na dru­goj stra­ni.
Ta­mo gdje je oti­šao Sve­to Ma­ri­no­vić, a nas nje­go­ve pri­ja­te­lje i ko­le­ge, osa­mio i li­šio jed­nog du­gog i ri­jet­kog po­u­zda­nog, ne­pro­la­znog, pri­ja­telj­stva.
Πpof. dp Bo­ro Če­jo­vić
Πpof. dp Bran­ko Vuč­ko­vić
Πpof. dp Ve­sna Vuč­ko­vić